UDC: 792.82(497.113)"1972/2017"
COBISS.SR-ID 258618892
Received: March 3, 2017/
Reviewed: April 15, 2017/
Accepted: May 12, 2017
BALETI ZA DECU U SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU (1972-2017)
(BALLET FOR CHILDREN AT THE SERBIAN NATIONAL THEATRE IN NOVI SAD (1972-2017))
|
Acknowledgements
I am very grateful to the Serbian National Theatre and SNP Archive and Library staff for giving me access to their collections, for their useful advice and reviews.
Citation:
Savic, Svenka. 2018. "Ballet for Children at the Serbian National Theatre in Novi Sad (1972-2017)." Acclerando Belgrade Journal of Music and Dance 3:7 [In Serbian] |
Abstract
Ballets for children have been recognized as a unique genre of the dance art. From the point of children ballet production of the Yugoslav ballet assembly very little was documented, and this particularly referred to the Serbian production. Children‘s ballets aim to provide an experience for young people, to educate on dance art and to attract, engage and sustain children as an audience for major ballet houses. They challenge a whole range of difficultes and problems that have to be solved by the choreographers and dancers. For example, the first major challenge in taking children to the ballet is that the story is told entirely through dance, and many children find this aspect of the ballet difficult to appreciate. The author examined the representations of the ballet body and analyzed how this and some other difficulties have been solved in children‘s ballet production of the Serbian National Theatre Ballet (SNP) in Novi Sad during the long period of forty five years, from the first performances in 1972 up to now, namely to 2017. In addition, the author has made an inventory by listing repertoir, choreografies, and stories. She was tracking the number of performances for each production and the number of audience to conclude on the impact of the children‘s ballet. The implication of the paper is that the possibile solutions referred to in the paper could be seen as a suggestion for the future opportunities of the production, particularly in the case of the future premieres.
Keywords: Yugoslav ballet assembly, Children‘s ballet, Serbian National Theatre Ballet (SNP) in Novi Sad, dancer, choreographer. |
Uvod
Baleti za decu su prepoznati kao poseban žanr unutar umetničke igre, ali je o njemu malo pisano sa stanovišta produkcije u pojedinim baletskim ansamblima u jugoslovenskom regionu, i u Srbiji posebno. Obrazovanje mlade publike za umetničku igru podrazumeva čitav niz rešenja koja stoje pred koreografima i igračima (kao što su, na primer, kako pričati deci sadržaj pokretima klasičnog baleta i dr.). Cilj je ovoga rada da analizira balete za decu na sceni jednog baletskog ansambla – Baleta Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u dužem vremenskom periodu, od prvih izvođenja do danas (1972-2017), opiše i popiše mogućnosti koje stoje na raspolaganju u pogledu repertoara, koreografije, sadržaja, što može poslužiti kao predlog za buduću produkciju, naročito kada su u pitanju prva, ili (pra)izvođenja.
U 20. veku posebna se pažnja posvećuje detetu u smislu vaspitanja i obrazovanja kako u svetu tako i kod nas. Kao što postoji književnost za decu i kao poseban predmet na Filološkom fakultetu, na Odseku za srpsku književnost, i pozorišta za decu, kao što je u Novom Sadu Pozorište mladih, kako se zove danas, ranije se zvalo Pozorište lutaka, tako se na repertoaru nacionalnih pozorišnih kuća širom sveta i u jugoslovenskom regionu prikazuju baletske predstave namenjene deci mlađeg ili predškolskog uzrasta. Termin balet za decu odnosi se na pozorišnu predstavu ispričanu pokretima (gestovima) baleta, na sadržaj koji će deca dobro razumeti, a uz muziku komponovanu za tu namenu. Radi se o sadržajima koji imaju jasnu narativnu priču 'ispričanu' gestovima igrača, najčešće uz dosta pantomimskih pokreta uz jasnu moralnu pouku. „Praviti balet za decu nije nikako jednostavna stvar. Zapravo, ne znamo kako dete poima igračke simbole na osnovu kojih je pravljen klasičan balet.... Šta je za dete toga uzrasta smešno, a šta lepo? To su samo neki od mnogih problema sa kojima se susreće svaki stvaralac za decu pa, dabome, i koreograf. Umetnici stvaraju za decu na osnovu svoje predstave o dečjem svetu“, konstatuje Savić (1972) u vreme kada se pojavljuju prvi baleti za decu u SNP. Namera uprave Baleta, stavljanja ovakvih baleta na redovni repertoar, je pre svega da se odneguje mlada publika koja će kasnije (po)ostati verna baletska publika uopšte. Zatim da im se pomogne da razviju sposobnost prepoznavanja značenja (sadržaja) u odsustvu govora, odnosno iz gestova koje izvode igrači na sceni uz muziku, odeveni u odgovarajućim kostimima i u scenskom prostoru koja im dočarava kontekst priče. Treba ukazati na granicu između baleta za decu i drugih baleta koji su ustaljeni na repertoaru, i podvući razliku, budući da je većina tzv. belih baleta zapravo zasnovana na sadržaju bajki koje se čitaju deci u celom svetu, pa i kod nas: Pepeljuga, Kopelija, Uspavana lepotica, Labudovo jezero, Ščelkinćik (Krcko Oraščić). Razlika je u igračkoj formi, jer se u tim baletima sadržaji prikazuju apstraktnim pokretima umetničke igre. Ali treba pokazati i sličnosti, na primer scene humora, šale, ili gega u igri, koji su deci razumljivi. U ovom radu, autor daje prikaz baleta koji su posebno namenjeni deci na repertoaru jednog baletskog ansambla - Baleta SNP u periodu od nekoliko decenija, pa analiza može dobro poslužiti za poređenje sa situacijom u drugim nacionalnim ansamblima u jugoslovenskom prostoru (u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Sarajevu, itd.) u istom vremenskom periodu. Istorijski osvrt
Istorijski gledano, u ansamblu baleta SNP dečji baleti nisu bili na repertoaru na samom početku rada u 1948. godini, nego je ansambl sazrevao u repertoarskoj politici. U vreme kada se pokazalo da jedan deo publike ostaje zanemaren u nastojanju da se edukuju za baletsku publiku -- naime deca predškolskog i ranog školskog uzrasta, ali takođe i ona u Baletskim školama, koje su otvorene u isto vreme kada i Opera i Balet Narodnog pozorišta, u školskoj 1948-49. godini (detaljnije: Savić, 2006), a koja su mogla učestvovati u baletskim predstavama za decu (kako je to inače običaj u drugim velikim centrima, kao što je to u slučaju baletskih škola u Petrogradu, Londonu, Parizu) -- na repertoaru se pojavljuju baleti za decu. To se događa u određenim društvenim okolnostima koje karakteriše poimanje važnosti ranog dečjeg uzrasta, zatim u određenom trenutku sazrevanja samog baletskog ansambla i uz njega baletske škole koja obrazuje decu da igraju.
Cilj istraživanja
Cilj je autora ovoga rada da analizira balete za decu na sceni jednog baletskog ansambla – Baleta Srpskog narodnog pozorišta (SNP) --- u dužem vremenskom periodu, od prvih izvođenja do danas (1972-2017), opiše i popiše mogućnosti koje stoje na raspolaganju u pogledu repertoara, koreografije, sadržaja, što može poslužiti kao predlog za buduću produkciju, sa stanovišta uloge koju imaju u odrastanju mlade publike. Otvorena pitanja na koja autor ukazuje i daje moguće odgovore su brojna:
Materijal odabran za analizu
Autor analizira sadržaje baleta za decu izvedenih u Baletu SNP na osnovu štampanih programa uz predstavu i kritičkih prikaza u dnevnoj štampi, a u pojedinačnim primerima koristi svedočenja aktera tih baleta, koreografa, igrača i kompozitora. Osam baleta koje autor analizira, od kojih su neki doživeli ponovljenu postavku čak više puta, su : Vila lutaka (1972); Petar Pan, (1974), Crvenkapa (1976), Pipi Duga Čarapa (1978), Konjić Grbonjić (1996-97), Maks i Moris (2002), Mačak u čizmama (2008-09) i Ko je najmoćniji na svetu? (2016/17). Uz analizu sadržaja, uzima se u obzir i broj odigranih predstava i broj gledalaca.
Analiza baleta
Vila lutaka
balet za decu u jednom činu
U sezoni 1972-73. na repertoaru je bila jedna baletska predstava za decu, Vila Lutaka. Vila lutaka je balet za decu u jednom činu. Muziku je konponovao Jozef Bajer, a koreograf je Žarko Milenković.
Balet je prvi put u svetu izveden 1888. u Beču, zatim u Zagrebu 1892, a premijera u Novom Sadu u SNP je bila 27. novembara 1972., a zatim je na repertoaru bio i u sledećoj sezoni 1973-74. Ukupno je odigrano 36 predstava pred 11.532 gledalaca. Balet je obnovljen u sezoni 1980/81. uz oznaku “divertisman u jednom činu“, a izostaje odrednica da je u pitanju balet za decu. Premijera 18. aprila 1981.je bila zajednički projekat Muzičkog centra i Baletske škole, ukupno 11 predstava, koje je odgledalo 3.607 gledalaca. (Podaci o broju predstave i publike preuzeti iz knjige Krčmar et al. 2003-2004, 151-160.) Sadržaj baleta je fokusiran na igračke kojima se deca, u ovom slučaju devojčice, igraju: lutke, i klovnovi. Igračke se u prvom delu predstavljaju gledaocima, a onda u drugom delu one ožive. Već ovaj prvi balet za decu pokrenuo je čitav niz pitanja kako postavljati balete za decu, koje sadržaje odabrati, kako dozirati odnos pantomimskih pokreta i onih koji pripadaju inventaru klasičnog baleta, zatim odnos kostima i lika, ali i ostalih faktora kojima se uzima u obzir uzrast dece (kao što je dužina trajanja predstave, i sl.). U predstavi je kostim jedan od važnih znakovnih poruka za razumevanje sadržaja predstave i lika posebno. Budući da je u baletskoj predstavi za decu kostim važnije sredstvo komunikacije između malog gledaoca i izvođača, od klasičnih pokreta baleta, u ovoj predstavi su kostimi kostimografa Stane Jatić bili lepi i raskošn,i i deci dopadljivi. Što se tiče pitanja kojem polu je ovaj balet izrazitije namenjen, možemo zaključiti da je bio više prijemčiv za devojčice, koje su i inače više usmerene na ovaj vid izražavanja od dečaka, nego za dečake.
Petar Pan
balet za decu u dva čina
U sezoni 1974-75. postavljen je Petar Pan. Premijerno je odigran 12. 12. 1974, igran i u sledećoj sezoni 1975-76; i u sezoni 1976-77, ukupno 31 predstava, 10.479 gledalaca.
Petar Pan, baletska predstava za decu, na muziku Bruna Bjelinskiog, u koreografiji Vera Kostić, naslanja se na već usvojeno znanje dece o ovom junaku dobijeno iz crtanih filmova produkcije Dizni, i teksta u knjigama za decu, a nov je način na koji će deca videti ovaj sadržaj ispričan pokretima igrača, uz odgovarajuću muziku. Više puta je u baletskoj literaturi naglašavano da je baletska predstava kompleksnija od drugih pozorišnih formi, drame i opere, jer uglavnom izostaju reči, a sadržaj se iščitava iz pokreta koji deci ne moraju biti sasvim bliski. Koreografija Vere Kostić, najpre izvedene u baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, potom preneta u novosadski ansambl, upravo se oslanja na ovo predznanje mlade publike. Koreografkinja uvodi u predstavu naratora (glumac Aleksandar Đorđević) koji zapravo vodi decu kroz priču i kroz vreme događanja. Centralna ličnost ovog baleta je Petar Pan (u izvođenju Dušana Simića), ali za razliku od ženskog lika Pipi, u baletu Pipi Duga čarapa, ovde koreografkinja Vera Kostić daje glavnom junaku čist igrački prostor i on vlada predstavom. U tom smislu je ova predstava više namenjena dečacima i po načinu na koji je koreografisana i po odbiru likova (Savić, 1974).
Crvenkapa
balet u jednom činu
U sezoni 1976-77. predstavljen je balet za decu Crvenkapa. Premijerno je odigrana 25. novembra 1976. godine, ukupno 28 predstava i 7.469 gledalaca. Predstava je igrana uz snimak orkestra Opere sa Baletom SNP kao praizvedba u jednom činu u četiri slike; trajanje: 38,25 minuta. Balet je potom postavljen u Sarajevu, premijera je bila 20.12.1979, i u Kijevu 24.08.1989., što dokazuje da postoji potreba za baletom ove vrste u širem regionu. U Sarajevu i Kijevu koreografi su bili različiti.
Crvenkapa (Slika 1)je balet za decu u jednom činu sa četiri slike, postavljen na libreto i muziku Tibora Hartiga, u koreografiji i režiji Žarka Milenkovića. Balet ima dva osnovna dela: I deo kao uvod u priču u kojem prikazuje različite šumske i domaće životinje (Leptiri, Ptica, Guske, Petao, Koka, Pilići, Medved, Zec, Medved, Srna), učesnice igre koja se odvija oko kućice u kojoj živi Crvenkapa sa majkom (slika 1: Crvenkapina kuća; slika 2: Crvenkapa i vuk daleko u šumi). Životinje čine družinu, a medved je njihov zaštitnik od vuka i drugih nezgoda. Lovac je oličenje muškarca koji goni vuka. U drugom delu priča uzeta iz poznate Grimove bajke (slika 3: Bakina soba; slika 4: Vukov san daleko u šumi): vuk dolazi u bakinu sobu, nasrće na nju, zatvara je u orman, brzo se presvlači u baku i leže u njen krevet; ulazi Crvenkapa i vuk nakon razgovora sa Crvenkapom skoči iz kreveta, zgrabi Crvenkapu i zatvori je u orman kod bake i beži iz kućice. Prolazeći šumom, Lovac svrati kod bake, čuje zapomaganje iz ormana, i oslobađa baku i Crvenkapu, potom saziva družinu životinja i svi kreću u potragu za vukom. Kada nađu vuka, Lovac ga ne ubija, nego ga odvodi u zoološki vrt. Kompozitor Tibor Hardig objašnjava kako je nastala kompozicija za balet: „Jedno vreme sam bio saradnik Lutkarskog pozorišta u Zrenjaninu. Tamo je postavljena Crvenkapa, a ja sam dobio zadatak da pišem muziku” (Hadnađev 1975, 8). Ali takođe znamo da je kompozitor bio motivisan za ovaj balet jer je njegova ćerka upravo bila uzrasta u kojem bi rado videla baletsku predstavu na temu Crvenkape, kao što je koreograf Žarko Milenković imao ćerku uzrasta za koji je bila odgovarajuća predstava Vila lutaka (obojica su u to vreme bili zaposleni u SNP). Zaključujemo da balet za decu može nastati narudžbom, ali da kompozitori takođe mogu imati i posebnu naklonost i motivaciju za to u nekom periodu svoga života. Tako je praizvedba Crvenkape prema istoimenoj Grimovoj bajci, uz modifikaciju osnovne priče, deci dobro poznate iz slikovnica, nastala iz uverenja da će deci dobro poznat sadržaj biti uživanje dok gledaju radnju na sceni, izraženu pokretima u igri sa životinjama. U razgovoru kompozitor kaže da njegova muzika nije avangardna, da su motivi zasnovani na dečjem pevanju, a ličnosti su muzički jasno diferencirane i psihološki okarakterisane - naravno, Vuk je najsloženija uloga (Mišić 1976, 3). „Pokušaj da se Vuk ne prikaže strašnim, kako je u bajci predstavljen, u osnovi je dobar, ali nije pronađena adekvatna zamena za osnovnu osobinu Vuka. Ovde osnovne karakteristike svedene su na igru, a ne na karakter. Ceo ansambl trudio se da ovu predstavu čini interesantnom i prijemčivom za decu. U osnovnoj nameri u tome se i uspelo” (Savić, 1976). Ova praizvedba baleta za decu je važna i zbog toga što afirmiše domaćeg kompozitora i koreografa i koji neguju tradiciju baleta za najmlađe. Odabrana je deci dobro poznata bajka, uz pokušaj smanjivanja udela stereotipa i nasilja (o vuku koji pojede baku i lovcu koji ubija vuka).
Slika 1. Crvenkapa
Arhiv SNP
Pipi Duga Čarapa
balet za decu u jednom činu
U sezoni 1984-85. na repertoar je postavljena Pipi Duga Čarapa. Prvi put je izvedena 7. maja 1961. godine u Slovenačkom narodnom gledališču u Mariburu u koreografiji Otrina. Zatim je koreografiju autor preneo u novosadski balet, a obnovljen je kao premijera 12. april 1984. Ukupno je odigrano 12 predstava pred 3992 gledalaca. Od sezone 1978/79. do sezorne 1981/82. ukupno je odigrano 90 predstava pred 30814 gledalaca (podatak preuzet iz programa za sezonu 1981/82).
Pipi Duga Čarapa (Slika 2) je dečji balet u jednom činu, na muziku Jakova Cipcija. Libreto i koreografiju potpisuje Iko Otrin. Libretista i koreograf Iko Otrin, preneo je u SNP koreografiju koju je prvobitno napravio u mariborskom baletskom ansamblu prema poznatoj knjizi Astri Lindgren, kao gost reditelj iz Maribora. Muzika je emitovana sa magnetofonske trake, u izvođenju orkestra RT Ljubljana. U Programu predstave je autorski tekst koreografa pod nazivom „Kako se rodila balerina Pipi?“ u kojem objašnjava kako je nastao balet još davne 1961. godine: „Pre mnogo godina pozvao me je direktor Opere i Baleta u Mariboru i rekao: ‚Druže Iko (tada smo svi bili drugovi), trebamo hitno jedan balet za decu. Premijera mora da bude sledećeg meseca. ...‘ Setio sam se da sam pre nekoliko nedelja kupio svojoj najmlađoj sestri knjigu priča o Pipi dugoj Čarapi. I mene su oduševile te priče o neobičnoj Pipi. Pozvao sam svog poznanika kompozitora Kruna Cipcija i on se oduševio. Napravili smo dramaturški kostur baleta i krenuli na posao. Ja sam mu iz Maribora u Ljubljanu slao sadržaje pojedinih slika, on mi je obratnom poštom slao klavirske izvode muzike, koju sam odmah koreografisao.“ Iz svedočenja koreografa doznajemo da je balet naručen i da je rastao u idealnom stvaralačkom dublu kompozitora i koreografa. Ovde se setimo Bručijevog suda da će kompozitori stvarati muziku za balet ukoliko su sigurni da će se delo i izvoditi. Što se tiče sadržaja baleta on uključuje sve najvažnije podatke iz autorskog teksta. „Otrin je odabrao za igrački jezik one koji se na sceni mogu izvesti bez tehničkih pomagala i koje čuvaju meru ushićenja i divljenja za devojčicu neobične prirode (Pipi hoda natraške, dok spava drži noge, a ne glavu, na jastuku) izuzetne je jačine (lopove u kući prevari i sredi za tili čas), izuzetne je hrabrosti (podsmeva se učiteljici), izvodi razne šaljive i dopadljive vragolije, zna lepo da priča itd.“ (Savić, 1978). U kritici obnovljene predstave po treći put na novosadskoj sceni konstatuje se da je „poznata priča o devojčici koja je osmišljavala sopstveni put kroz detinjstvo, opirući se modelu vaspitanja koje su odrasli rezervisali za nju: disciplina u školi, čuvani daleko od prirode i životinja. A Pipi, prepuštena sama sebi (majka umrla, otac daleko na putu), osmišljava svoju svakodnevicu živeći u prirodi, uz životinje, vernog majmuna i konja, u igri i omiljenoj aktivnosti – pričanju priča: ona voli da priča maštajući i obratno. Ova antijunakinja devojčicama iz bajki Andersena, deo je literature i naše dece danas. Gledajući predstavu oni prepoznaju događaje priče dobro ispričane gestom, gegovima, šalama deci dobro poznatim, u scenama koje deca i inače vole: cirkus i životinje u njemu“ (Savić, 2005). Koreograf je odabrao savremeni lik devojčice, ali je kostimografkinja obukla Pipi i njenog konja u kostim dominanto roze boje - stereotipni simbol femininosti. Koreograf nije izdvojio Pipi u poseban lik (kao što je to bilo sa likom Petra Pana u koreografiji Vere Kostić), nego je ona deo zajednice „što je dobra režijska poruka u smislu – igraju svi zajedno“. Ono što je posebno važno jeste da u predstavi učestvuju učenice i učenici Baletske škole, čime se direktno povezuju sa profesionalnim baletskim ansamblom i tako stiču dragoceno igračko iskustvo. Pored toga, ispunjen je i smisao baleta za decu, naime da u njemu deca igraju. Po odabranoj temii i ženskom liku, po načinu na koji je režirao predstavu i po dobro osmišljenoj saradnji ansambla Baleta i Baletske škola, ova predstava je redak i dobar primer koji pokazuje čemu služe baleti za decu na repertoaru nacionalnog teatra.
Slika 2. Pipi Duga Čarapa.
Arhiv SNP.
Konjić Grbonjić
balet za decu u osam slika
U sezoni 1996-97. na repertoaru se našao Konjić Grbonjić, balet za decu u dva dela i osam slika. Konjić Grbonjić - Koreografija: Viktor Litvinov. Muzika: Rodion Ščedrin. Balet je prvi put izveden u Moskvi 1960. godine, prema motivima omiljene ruske bajke, P. Jeršova. Mada u programu ne piše da je reč o baletu za decu, sadržina ove priče je uglavnom namenjena mladima i deci, uz obilje humora i dosetljivih igračko-pantomimskih scena, što daje predstavi dinamiku i svojstven ritam. Za razliku od ruske mlade publike koja odrasta uz priču o Konjiću Grbonjiću u svakodnevici, našoj mladeži sadržaj bajke nije toliko deo svakodnevice, niti po poruci (car je glup i tašt), niti po originalu priče, a još manje po izmenama koje je koreograf nužno morao uneti u inače veoma digresivan osnovni sadržaj bajke. Kritika konstatuje da je predstava dobro edukativno sredstvo za obrazovanje mladih o samoj baletskoj simbolici, a uživanje i humor su most kojim se u nju ulazi (Savić 1996). Tako je predstava Konjić Grbonjić povod da se razmišlja o prenosu baleta za decu iz drugih kultura pred naše mlade gledaoce: mera unosa druge kulture (uključujući i ideologiju), zatim rodnu perspektivu i vrednosti koje balet afirmiše, deo su onih vrednosti o kojima razmišljamo kada jedan balet za decu stavljamo na repertoar. Činjenica je da je ovaj balet nastao u jednom ideološkom ključu borbe za socijalističko uređenje i u jednoj tradicionalnoj kulturi. Možda je upravo ona jedna od onih graničnih predstava koja ne bi pripadala inventaru baleta za decu, što podržava i podatak da predstava duže traje i da je režijski postavljena u dva dela.
Maks i Moris
balet za decu u dva čina
U sezoni 2002 – 2003 postavljen je balet Maks i Moris, komični balet za decu u dva čina. Predstava je prvobitno postavljena u inostranstvu. Ukupno je izvedeno 16 predstava pred 5699 gledalaca, uključujući i gostovanje u Beogradu, u Sava-Centru 16.12.2002.
Maks i Moris je balet na muziku Đoakina Rosinija, u koreografiji Petra Markusa. Tekst nemačkog pisca stripova Vilhelma Buša poslužio je za libreto Edmunda Glida, za čiju sadržinu je koreograf Petar Markus odabrao muziku italijanskog kompozitora Đoakina Rosinija (emitovanu sa magnetofonske trake), koju je adaptirao mađarski koreograf Ferenc Barbai u novosadskom baletu. „Bajkovita slikovnica je samo okvir u kojem gledaoci prizivaju u sećanje lično iskustvo iz detinjstva (različite zgode i nezgode), ili ono o kojem smo svi čitali u časopisima za decu. Tako ona dobro naleže na lično iskustvo, govoreći o dobru i zlu na dečji način, pa je podjednako privlačna za one koji su sada deca, koliko i za odrasle kojima je detinjstvo bitni deo sećanja“ (Savić, 2002). Sadržaj predstave se zasniva na tom da dva prijatelja (drugara) 'zamese' neku scenu punu dinamike (tuče, nadmetanja, vrištanja) u kojoj su važne osobe iz susedstva (udovica, učitelj, ujak, krojač i njegova žena, pekar, seljak) i životinje, pa svi zajedno proizvode obilje živopisnih situacija iz svakodnevnog života, sa puno optimizma, što sve zajedno izmamljuje smeh i dobru volju publike. „Predstava ima izvanredan tempo, sa puno gegova i komičnih rešenja“ (Savić, 2002). Interesantan je podatak da je predstava igrana u pozajmljenim kostimima iz Opere u Minhenu na godinu dana (čime se afirmiše novi način saradnje i štednje u pozorištima), ali, nažalost, ova dobra predstava više nije ponovljena na sceni Baleta SNP (kao što je Pipi Duga Čarapa, čije su scenografija i kostim urađeni u radionicama SNP).
Mačak u čizmama
baletska slikovnica u sedam slika
Mačak u čizmama (sezona 2008-09.): baletska slikovnica u sedam slika (Slika 3). Koreografija i režija: Ljuljana Gvozdenović (gošća iz Hrvatske). Muzika: Bruno Bjelinski , po libretu Šarla Peroa. Operska pevačica, Laura Pavlović, u funkciji naratora peva tekst i najavljuje događaje koje na sceni ostvaruju igrači. Inače balet je u koreografiji Ljiljane Gvozdenović igran premijerno u Zagrebu 1977. godine.
Slika 3. Mačak u čizmama.
Arhiv SNP.
Ko je najmoćniji na svetu?
komični balet u jednom činu
Ko je najmoćniji na svetu? (Slika 4) je komični balet u jednom činu za decu i odrasle. Koreografija: Vladimir Semjonovič Feđanin (gost iz Nemačke).Muzika: Bohuslav Martinu.
U ovom baletu su glavne uloge date životinjama (Petao, Princeza mišica, Tata miš, Mama mišica, Blizanci miševi, Princ miš i deca i bebe mišići) i prirodi (Sunce, Oblak, Vetar). U izvođenju učestvuju i učenici Baletske škole. 
Slika 4. Ko je najmoćniji na svetu?
Arhiv SNP. Diskusija dobijenih rezultata i zaključci
Ukupno je 10 do sada postavljenih baleta za decu u SNP za period od skoro pola veka (1972-2017), sa veoma raznovrsnom pozadinom, a samo je jedan doživeo praizvedbu na ovoj sceni (Crvenkapa). Nastojanje uprave Baleta da ustali izvođenje baleta za (naj)mlađe gledaoce u svakoj pozorišnoj sezoni, očigledno je povezana sa različitim problemima koji se moraju rešavati, nakon toga što se donese odluka da je balet za decu neophodan.
Baletska predstava je kompleksan kognitivno obrazovni pozorišni čin u kojem mladi gledaoci traže značenje sadržaja u odsustvu reči, a prisustvu pokreta, zatim znakovnosti kostima i čitave scenografije, uz određenu muziku. Navikavanje dece (naj)mlađeg uzrasta da gledaju ovakve predstave zapravo je obrazovni čin koji ima elemente zabave i zadovoljstva. Pronaćí meru između obrazovanja i zabave je jedan deo problema. Razlog zašto domaći kompozitori ne pišu balete za decu delimično nalazimo u objašnjenju novosadskog kompozitora Rudolfa Bručija (1917- 2002), koji je komponovao ukupno 6 baleta od kojih su 4 doživela praizvedbe na sceni novosadskog Baleta, ali ni jedan nije bio namenjen deci (Demon zlata, Pasion, Kirka, Agostino, Noć na pruzi, Katarina Izmailova). Da li se u izvedenim baletima za decu ponavljaju u sadržajima patrijarhalni koncept o deci i o (ne)ravnopravnosti polova? (kao što Savić zaključuje za likove žena u praizvedbama u baletima SNP). Sadržaji baleta za decu se oslanjaju na već stečeno znanje na osnovu pričanja priča, ili čitanja literature za decu, kao što su bajke (Crvenkapa), ili poznati junaci i junakinje u literarnim tekstovima za decu koji su već medijski prisutni (kao što je Pipi Duga Čarapa u filmu, kao što su crtani filmovi Petar Pan, Mačak u čizmama i dr.). U gledanje baletske predstave oni donose svoje već usvojene stereotipe. Mogu biti i oni sadržaji koji su tipični za uzrast dece, ali u drugim kulturama, nama manje ili više (ne)poznatim (kao što je Konjić Grbonjić u ruskoj), ili namenjeni dominantnije jednom polu – devojčicama (Pipi Duga Čarapa). Kada su koreografski postupci u pitanju, na raspolaganju su uvek sredstva humora i šale, što prihvataju deca svih kultura, zatim obilje životinja prisutnih uz glavne junake i decu. Kada su u pitnju kulturološke razlike, i razlike povezane sa polom, neki baleti za decu su direktnije namenjeni jednom polu (na primer Pipi Duga Čarapa devojčicama, a Petar Pan dečacima), ako se pitamo o mogućnosti identifikovanje dece sa glavnim likovima baleta. Ovaj podatak je bitno različit od analize lektire za osnovu školu (Stefanović 2017) u kojoj dominiraju likovi dečaka. S tim u vezi je i pitanje da li podjednako prave balete za decu koreografkinje i koreografi? Očekivali smo odgovor da je koreografkinja više s obzirom na to da je žanr balet za decu nešto 'skrajnut', tačnije, prostor u koji žena može lakše ući od onog prostora baleta za odrasle. Konstatujemo da su dve žena pravile balete ovoga žanra, ostali su muškarci (ali je podatak u vezi sa činjenicom da je u ukupnom inventaru koreografa u Srbiji samo nekoliko žena (Lidija Pilipenko, Vera Kostić, i u ranim fazama razvoja baleta Marina Olenjina i Nina Kirsanova). Otuda je daleko veća odgovornost za baletsko obrazovanje (naj)mlađe generacije gledalaca upravo na koreografima. Kada se pitamo da li su baleti za decu uža specijalnost nekih koreografa, onda možemo pozitivno odgovoriti: jer su na primer pojedini koreografi pravili više takvih baleta u SNP, najverovatnije uz ličnu motivaciju takođe – Žarko Milenković tri i Iko Otrin četiri baleta za decu. Činjenica je da se od domaćih afirmisanih kompozitora ni jedan nije bavio baletima za decu (Parlić, Pilipenko, Simić, Makedonski), što možda upućuje na status ovog žanra umetničke igre kao manje prestižnog. Broj odigranih predstava baleta za decu takođe može biti podatak za diskusiju: u periodu od gotovo pola veka te predstave su uglavnom mnogo izvođene, pošto su jednom postavljene. Drugi podatak može biti broj posetilaca na njima, pa utvrditi da je broj izvođenja izrazito velik, broj posetilaca takođe (kada bi se sabrali svi brojevi posetilaca bila bi to cifra od blizu 100 000). Onda ostaje odgovor na pitanje da li su ove predstave ispunile repertoarsko očekivanje da se pomoću njih obrazuje mlada publika. Činjenica je, međutim, da danas nema mnogo gledalaca na baletskim predstavama, što je možda rezultat različitih drugih okolnosti, a ne samo razumevanja sadržaja pričanog pokretima umetničke igre. Ako procenjujemo modernost vaspitanja i obrazovanja opisanih predstava kroz vreme, onda je interesantno da je Otrin još 1961. godine postavio balet o hrabroj devojčici Pipi, koja neguje drugarstvo kao najvažniju vrednost, zatim samosvesnost i kritički odnos prema svetu u kojem odrasta. To je revolucionarna vaspitna i obrazovna politika, kao što je i neke druge stvari takve vrste radio Otrin u Novom Sadu. Na pitanje da li baleti za decu ispunjavaju edukativnu funkciju kada su u pitanju učenice i učenici baletske škole kojima se daje mogućnost da stiču scensko iskustvo, možemo pozitivno odgovoriti da u izvođenju učestvuju učenice i učenici Baletske škole.
Preporuke za dalji rad:
Organizovati javnu raspravu o žanru baleti za decu i pozvati stručnjake različitih profila da se o njemu izjasne. Sakupiti svu raspoloživu dokumentaciju i štampati u posebnoj brošuri osnovne informacije o baletima za decu igranim u jugoslovenskom regionu u poslednjih 50 godina kao izvor informacijasvima onima koji se žele baviti ovom problematikom u budućnosti. References
|
This website is under Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International (CC BY-NC-ND 4.0)
Belgrade Center for Music and Dance is the publisher of Accelerando: BJMD
Belgrade Center for Music and Dance is the publisher of Accelerando: BJMD
